Punk se rađa iz besa. Sredinom 70-ih, rok muzika je postala prevelika, preskupa i predaleka od ulice. Produkcija je bila grandiozna, koncerti su bili spektakli, a prosečan tinejdžer nije imao gde da se nađe u svemu tome. Sex Pistols su 1977. sa “Never Mind the Bollocks” odgovorili na tu provaliju — gitare glasne i sirove, tekstovi agresivni i direktni. Pesma “God Save the Queen” je bila zabranjena na britanskom radiju, što je samo pojačalo njen uticaj. The Clash su uzeli taj isti bes i ubrizgali mu politički sadržaj i muzičku širinu. “London Calling” (1979) je spojio punk sa regeom, ska i rokabilijim zvukom — pokazao je da punk nije žanr koji se definiše jednim zvukom, već stavom. Ramones su to sve počeli godinu dana ranije u Njujorku — kratke pesme, brzi akordi, potpuno odsustvo pretenzije. Bez sola, bez uvoda, samo dve minute i kraj. Punk je uticao na sve što je došlo posle: na alternativni rok, na grunge, na indie scenu.

Ramones, Sex Pistols, The Clash. Kasniji naslednici poput Green Daya i Rancida su punk uveli u mejnstrim 90-ih.